BACARDI VS. HAVANA CLUB: JEDNA PRIČA O BLOKADI

Tokom skoro jednog veka kompanija Bacardi je stvarala imperiju ruma u Santiagu de Kubi. Šećerna trska gajena na Kubi je obezbeđivala sirovinu – alkohol i melasu - za destilaciju rakije i proizvodnju likera najvišeg kvaliteta. Ali, s druge strane, poslovi klana Bacardi su bili povezani sa kubanskom korumpiranom politikom 50. godina i sa režimom koji je naciju zavio u crno ubivši 20.000 Kubanaca. Iz tog razloga, vlasnici Bacardija su, 1959 g., pobegli zajedno sa vrhuškom tiranije povukavši marku i sva svoja prava sa Kube.

«Havana Club», marka kubanskog ruma vlasništvo porodice Arrechavala, koja se proizvodila na zapadu zemlje i bila tradicionalni konkurent Bacardiju, preuzela je međunarodno vođstvo i karakteristike kubanskog ruma, najboljeg na svetu, digavši se iz propasti i zapuštenosti u kojoj su je ostavili stari vlasnici, i iz prepreka i progona koje su joj blokada i sadašnja kompanija Bacardi-Martini razapeli sa svih strana sveta, da bi sprečili njen visoki kvalitet i konkurentnost na svetskom tržištu koje je sve zahtevnije.

Potreba plasiranje Havana Cluba je zahtevala finansiranje, tehnologiju i iskustvo za osvajanje tržišta, a sve to je došlo iz ruku francuske kompanije «Pernod-Ricard». Porast prodaje, istiskivanje Bacardija sa tržišta, njegovi propali pokušaji da postane vlasnik marke, povezanost rukovodstva preduzeća sa američkom konzervativnom ultradesnicom i antikubanskom mafijom, znatnan finansijski doprinos republikanskim kampanjama na Floridi i njegovo učešće u poslu oko Helms-Bartonovog zakona dali su povod za ovu priču o blokadi.

BACARDI: MINI BIOGRAFIOJA JEDNOG PIRATA

Kompanija «Bacardi-Martini» zauzima dominantni položaj na međunarodnom tržištu ruma i ostvaruje 49% prodaje tog proizvoda u SAD.

Njena očigledna strategija je da izbaci «Havana Club Internacional, S.A.», sa tržišta ruma, a posebno sa američkog, do koga kubanski proizvod može da dospe kada jednog dana vlasti te zemlje to budu dozvolile.

Bez nastojanja da se zamorno nabrajaju kampanje koje je Bacardi preduzeo da bi postigao te ciljeve, sledeći popis otkriva učešće američke vlade u jednom novom? načinu delovanja protiv kubanske Revolucije i privrede:

1. Kraj 1993 g.: Kompanija Bacardi šalje preteća pisma «Pernod Ricardu» sa ciljem da se odrekne projekta posla sa kubanskim državnim preduzećima.

2. Jun 1994 g.: Bacardi nastoji da u SAD registruje marke «Little Havana», «Old Havana», «Havana Select», «Havana Clipper», «Havana Classical» i «Havana Primo». (Juna 1998 g. Trade Mark Trial and Appeal Board, iz američke Kancelarije za marke, odbija da registruje ranije pomenutih 5 marki).

3. Jul 1994 g.: «Galleon S.A.», filijala Bacardija na Bahamima registruje u SAD marku «Havana Club» na štetu one koju je registrovao «Cubaexport» 1974 g.
4. Septembar 1995 g.: «Galleon S.A.» nastoji da od Američke kancelariji za marke dobije potvrdu da je istekla važnost marke Havana Club iz 1974 g.

5. Od početka 1995 i 1996 g.: Bacardi aktivno učestvuje u konceptu i izradi Helms Bartonovog zakona.

6. Početak 1996 g: Bacardi daje vlastima SAD lažne informacije o pokušaju francusko-kubanskog zajedničkog ulaganja u korišćenje poseda koji su mu pripadala pre nacionalizacije 1960 g. i nastoji da okrivi «Pernod Ricarda» (francuskog partnera) za «trgovinu» koju Helms Bartonov zakon zabranjuje.

7. Jul 1996 g.: Dok još Američka kancelarija za industrijsko vlasništvo nije bila prihvatila registraciju njihovih marki (pomenutih u tačkama 2 i 3), a nije se izjasnila ni o zahtevu za prestanak važnosti (pomenutom u tački 4), Bacardi ubacuje na tržište SAD rum sa markom «Havana Club», proizveden na Bahamima, i pod sloganom (DIscover the flavor of old Havana), što povećava rizik od zabune kod potrošača u vezi porekla proizvoda.

8. Kraj 1996 g. i početak 1997 g.: Bacardi pregovara sa parlamentarcima Helmsom , Bartonom i Toričelijem o poništenju dozvole (u novembru 1995 g,.) vezane za prenos vlasništva marke «Havana Club» koji je izvršio «Cubaexport» u korist «Havana Rum and Liquors», i sa nje na «Havana Club Holding».

Te akcije su dovele do povlačenja dozvole izdate 13. novembra 1995 g. od strane Kancelarije za kontrolu aktive Ministarstva finansija (OFAC).

9. Bacardi dobija podršku kongresmena Helmsa i Bartona, koji potpisuju dva pisma gospodi Rubinu (Ministarstvo finansija 12/6/1997 g.) i Einsenstatu (Stejt department, 20/8/1997 g.), tako da OFAC ne odobrava novu licencu.

10. Bacardi se sastaje sa nekim članovima porodice Arrechabala, sa ciljem da nabavi akcije koje su rekli da imaju iz starog akcionarskog društva «Hose Arrechabala, S.A.» koje je prestalo da postoji 1960 g.

11. Kraj 1997 g.: Raspada se staro društvo «Hose Arrechabala S.A.» i stvara «Jose Arrechabala International Limited» u Vaduzu (Lihtenštajn).

12. Između 1993 i 1998 g.: Bakardi preduzima reklamnu kampanju za prezentaciju svog ruma kao kubanskog proizvoda.

13. Jul 1998 g.: Lansiranje u Španiji koktela na bazi ruma i kole (pod nazivom «Cuba Libre»). Njegova TV reklama sadrži slike Santjaga de Kube iz decenije 30., ali reklamirani proizvod ne sadrži ni jednu kap kubanskog ruma.

14. Oktobar 1998g.: U uslovima strogog zavereništva ubacuje se u Zakon o Budžetu jedna izmena u poslednjem momentu. Kongresmen Koni Mek, uz podršku Boba Grahama, obojica sa Floride, ponovio iznosi predlog advokata Bacardija, Ignasija Sančesa (21.5.1998 g.) da SAD odbace zaštitu registrovanih marki koje je kubanska vlada stekla u procesu nacionalizacije.

KAKO JE LOPOV PROGLAŠEN NEVINIM...

Primenom «Odeljka 211» Zakona o Budžetu od strane jednog američkog suda i kršenjem međunarodnih normi o pravu na intelektualnu svojinu, marke i patente, SAD otvaraju novo poglavlje u istoriji napada na kubansku revoluciju: rat marki.

Početkom 1999 g. pre završnih saslušanja na suđenju protiv firme Bacardi, u federalnom sudu južnog distrikta Njujorka, upozorio sam sa istih ovih strana da Havana Club International S.A., treba da dobije spor, osim ako američki zakoni još jednom ne primene Platonovu maksimu: «Pravda nije ništa drugo do ono što odgovara jačem» (1)

Tih dana je Bacardi, optužen da u SAD proizvodi i trguje jednim rumom koji je lažno predstavljen kao kubanski, već bio preduzeo akciju protiv svog tužioca, ubacivši među 4.000 strana Zakona o budžetu poznati «Odeljak 211», usmeren ka poništavanju zaštite koju su američki sudovi obavezni da daju marki «Havana Club» u toj zemlji.

«Gusarski patent» koji je Kongres usvojio 21. oktobra 1998 g. (pre suđenja, ali posle početka parnice) otvorio je put da sudija Šira A. Šelndilin odbaci optužbu Havana Cluba, smatrajući da nova odredba, sporno, utvrđuje da «nijedan sud u SAD neće priznati, dati da se izvrši ili na drugi način osnažiti potraživanje prava» na registrovane marke i komercijalne nazive na markama koji su se koristili u vezi sa vlasništvom koje je «konfiskovala« kubanska vlada.

Bilo je za očekivati da će se pomenuti «Odeljak 211» primeniti retroaktivno na štetu elementarnih principa intelektualne svojine, marki i patenata koje su prihvaćeni u svetu, pošto se radi o kubanskom proizvodu koji je bio registrovan od 1974 g. u Kancelariji za patente i marke SAD (USPTO).

Ono što je zaista iznenađujuće je da usred reklamne kampanje koju je lansirao Vašington da bi pokazao da «omekšava» svoje stavove prema Kubi, američka pravda potvrđuje u svojoj presudi «da blokada i dalje važi» i da je «njen kraj daleko», da ne bi priznala argument tužioca o mogućoj budućoj komercijalnoj šteti: nameri da uđe na tržište SAD kada jednom zakon to bude dozvolio, predstavlja «predviđeni komercijalni interes» koji Havana Clubu daje pravo da podnese svoj zahtev.

U tom smislu, sudija Šelndin nje mogla da poštedi proces od ukorenjene antikubanske politike svoje Vlade. «Mogućnost tužioca da uđu na američko tržište je veoma udaljena u ovoj etapi da bi mu se dodelilp pravo delovanja kao tužioca. Priznaje se da je blokada uspostavljena sa privremenim efektima. Međutim, uprkos raširene kritike blokade ona se održava više od 35 godina».

Pre objavljivanja presude u korist Bacardija, ovo su bile njene poslednje reči: «Nema sumnje da tužioci slede jedan hvalevredan kapitalistički cilj: pravedna konkurencija i maksimalno povećanje njihove prodaje i možda, čak, zaštita američkih potrošača. Ipak, njihova nesposobnost da to učine u ovom trenutku, ne poklapa se sa akcijama tužilaca, bile one opravdane ili ne, već sa izvršnim i zakonodavnim odredbama da se nastavlja blokada Kube kao deo naše spoljne politike».

Odluka Suda neizbežno otvara jedno novo poglavlje u sporu između Kube i SAD: krizu marki...

«Kuba spremna za prodaju Coca-Cole»

Šta bi se desilo kada bi sutra neke kubanske novine ili časopis među svoje stranice ubacile ovaj oglas? Kakva bi bila reakcija vlasnika Coca-Cole? Kako bi vest primili oni preduzetnici koji su svoje marke registrovali na Kubi?..

Nije nemoguće da se to dogodi. Akcije Bacardija (podržane od strane jednog američkog suda) dovele su u opasnost više od 400 američkih kompanija koje imaju registrovanih marki na Kubi. Pretpostavlja se da Inter-američka konvencija za marke garantuje recipročno priznavanje marki među zemljama. Ali sporazum ovih dana «miriše» na falsifikovani rum.. A to košta.

Intelektualna svojina u obliku softvera i filmova i registar upisa, pretvorili su se poslednjih godina u glavnu osovinu izvoza u SAD, zemlju koja je upravo prekršila svoje obaveze da štiti intelektualnu svojinu druge nacije.

Prema advokatu, Lin Besresford iz USPTO, «novi zakon jasno pokazuje poruku koju SAD žele da pošalju svetu (mi smo izvesno daleko od toga da kod ljudi podstičemo zaštitu međunarodnog vlasništva)».

«Reakcija na amandman Bacardija – upozorava Lin – može imati više oblika: Kuba ima pravo da tumači odredbu kao ukidanje njenih prava prema Interameričkoj konvenciji o markama iz 1931 g. o izdavanju i održavanju marke u SAD. Kao kaznu može da argumentovano kaže da je oslobođena Sporazuma o priznavanju oko 400 američkih marki registrovanih na Kubi, uključujući Hilton., Coca-Colu i Palmolive...» (2)

U vezi s tim, još je 8. januara 1999 g., Rikardo Alarkon de Kesada, Predsednik Nacionalne skupštine narodne vlasti, upozorio da «marke i patenti ne postoje samo sa jedne strane, i da prava i davanje vlasti u vezi međunarodnih standarda treba da važe za sve strane. Na Kubi postoje registrovane marke i patenti kompanija iz SAD.

Njihovi vlasnici treba da budu zabrinuti zato što bi nesmotrenost njihove vlade otvorila put akcijama koje ne bi mogle ostati bez odgovora.»

Bojazni američkih preduzetnika počinju da se «obelodanjuju» i čine već rezime značajnih medija. 16. aprila ove godine, «Wall Street Journal» je u jednom članku pomenuo «potencijalni spor koji ta odluka predstavlja za odnose SAD-EU» istovremeno sa mogućom zabrinutošću nekih sektora pred mogućnošću da Kuba preduzme kaznene mere protiv kompanija sa markama registrovanim na Ostrvu.

Nije slučajno što je Leon Britn, komesar za komercijalnu politiku Evropske Unije, prilikom tadašnje posete Vašingtonu među ciljevima imao i razgovor o toj temi sa Ministrom finansija, Robertom R. Rubinom, i Državnim sekretarom, Madlen Olbrajt. Od početka godine, Žak Dondo, francuski Državni sekretar za spoljnu trgovinu , tražio je intervenciju Britna da «Pernod Ricard» (kubanski trgovinski partner) ne bi bio oštećen. (3).

Oktobra prošle godine, «Cuba Business», sa redakcijom u Londonu, upozorila je Evropsku Uniju na posledice parnice: «Senator Koni Mek (4) insistirao je na proglašenju Odeljka 211 ciljajući na «Pernod Ricard». U nameri da uništi ili upropasti njegov posao, Bacardi, koji je napustio Kubu posle Revolucije, lansirao je jednu novu marku ruma u SAD pod imenom «Havana Club». Francuska firma je prigovorila pred sudom na pravo Bacardija da koristi ime marke, što će sigurno podstaći kontroverzu, ako se uticaj Bacardija proširi na amandman senatora Konija Meka.»

Primena Odeljka 211 od strane američkog suda i njegov ekstrateritorijalni karakter, izazvali su brzu reakciju francuske vlade. Izvori akreditovani u Vašingtonu su najavili da će direktor Ministarstva spoljnih poslova galske zemlje, zadužen za tu temu, te nedelje otputovati u SAD da bi o tom pitanju razgovarao i tražio održavanje jednog panela Svetske trgovinske organizacije. (5)

Presuda suda iz Njujorka 13. aprila prošle godine, samo je potvrdila frazu Rikarda Alarkona: «SAD su na ivici da još više iskomplikuju svoje odnose sa ostatkom sveta i stvore jedan negativni presedan».

Kako je Bakardi previše popio

Suđenje je završeno, ali ne i priča o njemu.

Bahami, jesen 1995 g. Bakardi-Martini, svestan da blokada sprečava «Havana Club International» da trguje svojim proizvodima u SAD, počinje da distribuira «novi» rum u toj zemlji. Njegova etiketa za prezentaciju, jedna lepa slika keja u Havani, nosi ime «Havana Club», dok reklamna kampanja koristi sledeći slogan: Otkrijte ukus stare Havane». Za početak, 16. probnih sanduka. U 1996 g. cifra se popela na 906. Završava optužen za prevaru...

Stvaranje «Havana Club Holdinga S.A.» (HCH) bez sumnje je za Bakcardija predstavljalo pretnju od konkurencije. Kubanskom rumu, priznatom kao vrhunski proizvod u svetu, bilo je potrebno iskustvo jednog stranog partnera da bi plasirao svoj proizvod na međunarodno tržište. Tako se pojavio sporazum o udruživanju između «Pernod Ricarda» (sa filijalom u više od 90 zemalja i naprednom pozicijom u trgovini viskijem, konjakom, vinima, aperitivima, likerima, džinom, sidrom i osvežavajućim napicima kao što je «Orangina») i kubanske kompanije «Havana Rum and Liquors S.A.», sa po 50% u HCH svaka.

Kada je Pernod Ricard ušao sa svojim kubanskim partnerom u globalni posao sa rumom, konkurencija na tržištu (dugo vremena stabilna) počinje da se pretvara u jednu opasnu igru: svaka flaša Havana Cluba prodata u međunarodnoj trgovini predstavlja bocu manje za prodaju ruma Bacardi.

U skladu sa člankom iz «Miami Heralda» (27. mart 1995 g.) «industrija destilerija je godinama opadala. Tekila, vodka i pića sa dodatnim ukusima su postajala jeftinija, dok je prodaja Bacardija na svetskom tržištu opala sa 22.900.000 sanduka u 1990 g., na 20.000.000 u 1993 g.» I krivulja je nastavila da pada...

Prodaja 1.000.000 sanduka Havana Cluba 1998 g. i registracija marke u 160 zemalja, pretvorili su HCH u opasnog konkurenta. Ironično je da kompanija koja je iskoristila američku zakonsku proceduru (prvo sa zakonom Helms-Barton) i sada sa Odeljkom 211 Zakona o budžetu) nije korporacija iz SAD. Njene finansijske donacije političkim kampanjama i prodaja ruma koji proizvodi u Meksiku, Bahamima i Portoriku, su jedine veze sa zemljom koja ih je oslobodila krivice.

Što se tiče istinskog vlasnika marke, HCH je uspeo da u procesu dokaže da Havana Club nikada nije bila vlasništvo firma Bacardi nego «Jose Arrechabala S.A.», koji ju je proizvodio na Kubi do 1960 g. Posle pobede Revolucije, većina akcionara te kompanije je emigrirala u Španiju, ne brinući se, čak i pre tog trenutka, za registraciju svoju marke, kako u Španiji tako ni u Dominikanskoj Republici,.

1974 g. prateći napuštenost marke Havana Club, kubansko preduzeće Cubaexport je zatražilo da je upiše i uspelo da je registruje u SAD (Br. 103165). Stari akcionari kompanije Arrechabala nisu mogli da se bune jer su potpisali pravo da neće podnositi nikakvu reklamaciju na registraciju Havana Cluba u USPTO.

Tek pošto je oformljeno udruženo preduzeće (Joint Venture) 1993 g., stari vlasnici, podstaknuti Bakardijem, zainteresovali su se za marku na koju su, prema samim pravnim normama SAD, izgubili pravo.

Projekat za memorandum

(Kompanijama SAD sa markama registrovanim na Kubi).

Izrekavši presudu pred sudom u Njujorku, sudija Šira A. Šelndin je istakla da «je dobro utvrđeno da Kongres može da usvoji zakon koji zaista oduzima prava koja su strane ranije uživale sa izmenom u odnosu na ugovorne obaveze u skladu sa sporazumima koje su SAD ugovorile. Jedan zakon Kongresa je potpuno jednak sa sporazumom, a kada statut, koji je vremensko kasniji, nije u harmoniji sa sporazumom, statut poništava sporazum».

U skladu sa takvim načinom deljenja pravde, Kuba bi isto mogla da kreira jedan zakon koji bi poništio 400 američkih marki registrovanih na Ostrvu.

Proglašenje «Odeljka 211» je samo poslednja epizoda kampanje Bacardija, kompanije koja je iskoristila pravni sistem SAD da bi dobila konkurentsku prednost nad komercijalnim rivalom.

Skorašnje akcije, uključujući presudu na sudu, ne pogađaju samo Havana Club. One dovode u opasnost sve marke američkih kompanija registrovane na Kubi i mogle bi da stvore haos u čitavom sada važećem međunarodnom sistemu, koji obuhvata Evropu i Latinsku Ameriku.

Štete se nisu okončale na sudu. Poslednji gubitak mogu imati svi Amerikanci koji imaju koristi od primene međunarodnih normi na industrijsku svojinu. Iste one koje su bile grubo izigrane od strane Vlade SAD. Videćemo šta će se dogoditi...

 

Napomene:

1. Bacardiju šteti Havana Club, u «Granmi», januar 1999 g.
2. U «Cuba News», novembar 1998 g.
3. 3. Havana Cluib se bori za svoj «cuba-libre», Mauricio Vicent, «El Pais», 10. januar 1999 g.
4. 4. Koni Mek je računao sa podrškom svog kolege Boba Grahama, obojica senatori sa Floride.
5. 5. 23. aprila 1999 g. Havana Club Holding je najavio svoju odluku da apeluje na presudu donetu 13. aprila iste godine od strane Okružnog suda za Jug Njujorka.