(Preuzeto sa CubaDebate)
Razmišljanja druga Fidela
NUKLEARNI UDAR
Ne preterujem. To je najrasprotranjeniji izraz mnogih sunarodnika. To je utisak Načelnika Generalštaba Revolucionarnih oružanih snaga (ROS), Alvara Lopesa Miere, iskusnog vojnika, kada je na Ostrvu Mladosti video savijene čelične tornjeve, kuće pretvorene u ruševine i razaranje na sve strane.
«Bio je to težak udarac, nisam to mogla čak ni da zamislim», rekla je glasom napuklim od napora, ali čvrstim i odlučnim, Ana Isa Delgado, Sekretar partije i Predsednica Saveta odbrane te važne opštine. «To nije nikad viđeno za skoro 50 godina koliko živim ovde», uzviknuo je jedan iznenađeni sused. Jedna mladi vojnik, koji je silazio sa jednog vozila amfibije, uzviknuo je: «Pokazaćemo da smo spremni da damo život za narod»!
U Eraduri, General vojske, Leopoldo Sintra Frias je, posmatrajući sve oko sebe pretvoreno u ruševine, podelio svoje iznenađenje i divljenje za hrabrost stanovništva i izrekao: «To je kao kad vidiš nuklearnu eksploziju.» On je bio blizu toga da je vidi na jugozapadu Angole, da su južnoafrički rasisti odlučili da na kubansko-angolske trupe bace jednu od 7 bombi kojim ih je snabdela vlada SAD. To je ipak bio sračunati rizik i primenjene su najpogodnije taktike.
Pored Pola je bila Olga Lidia Tapia, Prvi sekretar partije i načelnik Saveta odbrane pokrajine, bez sumnje drugi plod napora i odlučnosti njenih sunarodnika.
Potpuno iskreno se usuđujem da kažem da su me fotografije i filmski snimci onoga što je u nedelju prikazala nacionalna televizija podsetili na pustoš koju sam video prilikom posete Hirošimi, koja je bila žrtva napada prvom atomskom bombom u avgustu 1945 g.
Ne tvrdi se uzalud da jedan uragan razvija ogromnu energiju, koja možda odgovara hiljadama nuklearnih oružja kao što su ona bačena na gradove Hirošimu i Nagasaki. Vredelo bi da neki kubanski fizičar ili matematičar izvrši odgovarajuće proračune i iznese to na razumljiv način.
Sada je bitka da se prehrane žrtve uragana. Teškoća nije da se što pre ponovo uspostavi struja. Problem na Ostrvu Mladosti je da bi od 16 pekara, sve sa električnim rernama i agregatima, samo dve mogle odmah da prorade; zgrade su oštećene. Potreban im je hleb ili keks. Cifre za crepove i materijal potreban u ovom trenutku za kuće su ogromne. Na Ostrvu Mladosti je i more između. Nije dovoljno natovariti kamione hranom i materijalom da bi se direktno dostavili.
Naše oružane snage su poslale specijalizovano osoblje na aerodrome i za vazdušni i kopneni prevoz. Danju i noću uz pomoć agregata, avioni mogu da sleću na aerodrom na Ostrvu. Imaju zadatak da vode bitku za stanovništvo bez ikakvog rasipanja sredstava. U istom duhu će raditi na mestima koja su zbrisana u Pinar del Riu. Svi organi imaju dodeljene zadatke, svi su važni. Ali dobra ne niču ni iz čega. Deljenje podrazumeva žrtve. Nemojmo sebi priuštiti luksuz da to zaboravimo za nekoliko dana.
Nestrećan događaj treba da posluži da se svaki dan sve efikasnije radi i za pravednu i racionalnu upotrebu svakog grama materijala. Treba da se borimo protiv naše površnosti i egoizma. Sto hiljada dolara znači samo 9 dolara po stanovniku, a treba nam mnogo više. Potreban nam je 30, 40 puta taj iznos da bi smo samo ublažili naše najelementarnije potrebe. Takav napor treba da proistekne iz rada naroda. Niko to ne može da uradi za nas.
Očigledno je da se naša sposobnost širenja vesti umnogostručila i naše stanovništvo, koje zna da čita i piše osim toga ima visok školski nivo.
Kćo, slikar, vazdušnim putem se prebacio na Ostrvo Mladosti, delić Kube na kome je rođen i poslao nam pismo o visokom moralu njegovih stanovnika. Izdvajam neke pasuse iz njega:
«Dragi Fidele:
«Činilo mi se važnim da, od kako sam stigao na Ostrvo i mogao sopstvenim očima da vidim i osetim svojim telom sve što se dešavalo, stupim u kontakt sa Ričardom da bi ste vi bili upoznati sa strašnom situacijom koja se dešavala o ovoj Posebnoj opštini.
«Nemam reči da opišem stvarnost onoga što sam juče video na Ostrvu Mladosti. Za mojih 38 godina nisam video ništa slično i ljudi sa kojima sam razgovarao na mojoj teritoriji nisu videli ništa gore, ali neverovatno da još uvek imaju visok moral... mnogi su izgubili svoje kuće, i skoro svima su uništene stvari, kreveti, dušeci, televizori, frižideri, itd.; najveći deo stanovništva je u toj situaciji; računa se da je od 25.000 kuća koliko ima na ostrvu - u ovom trenutku još nije definitivna cifra - nekih 20.000 na neki način oštećeno, a od tih 20.000, nekih 10.000 su bez krova, ili potpuno uništene.»
«... brigada od 52 električara iz Kamagveja je radila do 3 ujutru, a danas su opet počeli u 6:30 ujutru sa ogromnom spremnošću; čekaju jednu grupu od 60 i nešto iz Olgina...»
«...još uvek ima mnogo problema koji čekaju da se reše, kao što su na primer kuće koje je 2001 g. razrušio uragan Mišel.
«Ima ozbiljnih problema sa hranom... Trenutno je ostrvo kao zatvor, budući da je ostrvo, iako su već ponovo uspostavljeni letovi... Novac nema nikakvu vrednost, nema šta da se kupi, ni gde da se kupi.»
«Ljudska solidarnost je najvažnije oružje u ovom trenutku. Moral je visok, ali to neće biti večno; narednih dana treba naći rešenje za neke stvari. U meri u kojoj se bude obnavljalo snabdevanje strujom, treba stvarati informativne punktove gde se ljudi mogu sakupiti da bi saznali šta se dešava u zemlji i u Opštini, ili makar slušali muziku, da bi provodili vreme u kolektivu.»
«Trenutno je teritorija «pozornica vojnih operacija u primirju» sa ljudima još uvek veselim jer su spasli život, koji još uvek ne misle mnogo na gubitak svojine, nastojeći da spasu ono što je preostalo, i gledajući kako da se prilagode novim uslovima, ali proticanjem vremena moral ljudi može da opadne i da dođe do depresije.»
«... uslovi u bolnici su nadljudski i samo volja i ubeđenje revolucionarnih ljudi i žena čine da funkcioniše.
«Stanovnik ostrva je revolucionar i borac, i tu je ceo svet (pacijenti, rođaci, lekarski tim) radeći veoma intenzivno. Od juče oko 4 sata po podne, već su u glavnom gradu 32 pacijenta na hemodijalizi, uz po jednog pratioca i bolničarke, koji su proveli 48 sati bez tretmana i nalaze se u dobrom stanju.
«Stanovnici ostrva i dalje imaju visok moral i zadovoljni su radom odgovornih organa i time što nije bilo gubitka ni jednog ljudskog života, ni u Pinar del Riu, ni na ostrvu, ni u Matanzasu.»
«Ja verujem da će trebati da se uloži mnogo radnog vremena i mnogo sredstava, kao za pokrajinu, bi se ostrvo povratilo kakvo je bilo pre, jer je sada sve opustošeno.
Uz pismo šalje i rečite slike pustoši, u kovertu obris Ostrva Mladosti na kome se vijori kubanska zastava.
Izvrsni slikari koji su obično pratili naše borbe ideja mogu da ostave trag o preživljenoj epizodi i podstaknu naš narod u njegovoj epskoj borbi.
Orfilio Pelaes nam je u «Granmi govorio o uraganu koji se dogodio 1846 g. sa rekordom najmanjeg pritiska od 916 hektopaskala, koji je zabeležio jedan aparat. To se dogodilo pre 162 godine, kada nije bilo radija, televizije, bioskopa, Interneta i mnogih drugih sredstava komunikacije, koja se ponekad sudaraju sa drugima, stvarajući haos u glavama.
U to vreme stanovništvo Kube je bilo barem 12 puta manje. Uz ropski i poluropski rad, zemlja je izvozila veliku količinu šećera i kafe tokom znatnog dela tog veka. Nije postojala penzija, prosek života je bio veoma nizak, i skoro da nisu bile poznate bolesti zrelog doba, ili masovno obrazovanje, kojima treba toliko ruku i inteligencije za svoj razvoj. Prirodnih resursa je bilo u izobilju. Uragani, iako su imali veliki uticaj, nisu značili nacionalnu katastrofu. O dosta udaljenim klimatskim promenama, nije se čak ni govorilo.
U današnjoj «Granmi» od utorka sam novinar nam navodi podvige našeg naroda u njegovoj bitci za oporavak i plodove napora poslednjih godina. Naučnik, Rubiera, je sa svoje strane, tokom obilaska Pinar del Rija tačno zapazio, među ruinama zgrade Meteorološkog instituta u Paso Real de San Dijegu, opremu za merenje brzine vetrova koja je označavala 340 km brzine kada su je uništili snažni naleti. Najavljeno je da će danas govoriti na okruglom stolu. On podržava teorije koje objašnjavaju ono što se dogodilo. Huan Varela je, s druge strane, govorio o razaranju do koga je došlo u najvećem preduzeću za razne kulture u Guiri de Meleni, u pokrajinu Havana, koje je ove godine trebalo da proizvede oko 140.000 tona raznog povrća i zrnevlja. Po mom mišljenju, prema međunarodnim cenama, gubitci u radnim satima, prehrambenim proizvodima, opremi za gajenje i navodnjavanje, gorivu i drugim troškovima su milionski samo u tom preduzeću.
Ipak, najveći odjek je zbog ljudske drame koju joj je zapalo da obuhvati, imala informacija koju su potpisali novinar Alfonso Nasianseno i fotograf Huvenil Balan: odiseja koju su doživela petorica članova posade broda za jastoge 100 iz Batabana, pokrajina Havana. Dobili su naređenje da se, kao i svi ribarski brodovi, vrate u luku u određeno vreme. Slučajno su zakasnili. Od subote, kada je uragan brzo napredovao, je sa njima izgubljena komunikacija. Dva puta sam u prethodnim razmišljanjima rekao: «Srećom imamo revoluciju! Nijedan građanin neće biti prepušten svojoj sudbini.»
U istu subotu, skoro u ponoć sam saznao da nema komunikacije sa brodom za jastoge. Raul mi je doneo vesti o onom što se događalo: verovao sam u iskustvo ribara da se bore sa olujama i ciklonima. Rekao mi je da će u zoru poslati potrebna sredstva da ih lociraju. Čim se vreme smirilo počela je skoro dvodnevna potraga, koja je okupila 36 plovila, 3 helikoptera i dva aviona. Od broda nije bilo ni traga; ipak pronašli su brodolomnike. Ono što su ispričali je neverovatno; oni koji dobro poznaju more znaju šta znači biti beskrajno mnogo sati zakačen za veslo i kasnije za pojas za spasavanje.
Revolucionarno čudo se desilo i ribari su bili spaseni.
Ne dozvolimo da nas povuku iluzije. Ovaj uragan nam je ostavio 100 hiljada više ili manje oštećenih kuća i skoro potpuni gubitak artikala potrebnih posle tragedije, kako u svom pismu objašnjava Kćo.
Koliko sigurnih, anticiklonskih kuća treba Kubi? Ne manje od 1,5 miliona njih za 3,5 miliona porodica ukupno. Izvedimo računicu iz međunarodne cene takvih investicija što odgovara podatcima kojima se raspolaže u svetu.
Jedna porodica u Evropi treba da plati najmanje 100 hiljada dolara, plus kamate, radi čega mesečno iz svojih prihoda izdvaja 700 dolara tokom 15 godina. U razvijenim zemljama je deset milijardi dolara približni trošak za 100 hiljada kuća za porodice srednjeg sloja, koje su te koje određuju cene industrijskih proizvoda i hrane u svetu. Trebalo bi dodati trošak oštećenih društvenih objekata koji treba da se rekonstruišu, ostalih privrednih objekata, plus onih potrebnih za razvoj.
Samo iz našeg rada, ponavljam, će moči da proisteknu sredstva. Dok nove generacije budu sprovodile taj zadatak, ljudima i ženama koji naseljavaju ovo ostrvo biće potrebna solidarnost, hrabrost i borbenost kakvu su pokazali Pinarci i stanovnici Ostrva Mladosti.
Imperija u ovom trenutku prolazi kroz težak ispit u drugoj polovini godine, a to je njena sposobnost da reši teškoće koje dovode u pitanje njen život na visokoj nozi na račun ostalih naroda. Sada im je potrebna promena na kormilu.
Buš i Čejni su bili skoro marginalizovani u republikanskoj kampanji kao ratoborni i nepoželjni. Ne diskutuje se o promeni sistema, nego kako ga održati uz najmanji trošak.
Razvijeni imperijalizam će završiti ubijajući sve one koji pokušaju da bez dozvole prodru na njegovu teritoriju da bi se pretvorili u plaćene robove i nešto potrošili. To već čine. Veoma je veliki šovinizam i egoizam koji sistem stvara.
To znamo i nastavićemo da razvijamo solidarnost, naš najveći resurs u otadžbini i van nje.
Fidel Kastro Rus
2. septembar 2008 g.
