Razmišljanja vrhovnog komandanta

ONO ŠTO SE HITNO NAMEĆE JE ENERGETSKA REVOLUCIJA

Nemam ništa protiv Brazila. Za ne mali broj Brazilaca, među kojima, u jednom ili drugom smislu, ne prestaju da tamburaju argumente, koji su u stanju da zbune ljude tradicionalne prijatelje Kube, pokvarili bi smo zabavu onima kojima nije važna štete po neto devizni dohodak te zemlje. Ćutati bi za mene bio izbor između svetske tragedije i tobožnje koristi za narod te velike nacije.

Neću kriviti Lulu i Brazilce za objektivne zakone koji su upravljali istorijom naše vrste. Proteklo je tek 7 hiljada godina od kada je ljudsko biće ostavilo opipljive tragove do nastanka jedne civilizacije neizmerno bogate kulturom i tehničkim znanjima. Njen napredak nije dostignut istovremene niti na istim geografskim širinama. Može se tvrditi da se zbog naizgled neizmernosti naše planete, u mnogim slučajevima nije znalo za postojanje ove ili one civilizacije. Nikad tokom hiljada godina ljudsko biće nije živelo u gradovima od 20 miliona stanovnika kao što je Sao Paolo ili Meksiko Siti, ili u urbanim zajednicama kao što su Pariz, Madrid, Berlin i druge kroz koje prolaze vozovi na šinama i vazdušnim i jastucima, brzinom većom od 400 km na sat.

U vreme Kristifora Kolumba, pre jedva 500 godina, neki od tih gradova nisu ni postojali ili njihovo stanovništvo nije prelazilo cifru od nekoliko desetina hiljada stanovnika. Niko nije trošio ni jedan kW za osvetljavanje svojih domova. Moguće je da broj stanovnika sveta tada nije prelazio 500 miliona. Poznato je da je 1830 g. dostignuta prva milijarda, 130 godina kasnije se stanovništvo tri puta umnožilo, a 46 godina kasnije broj stanovnika planete se popeo na 6,5 milijardi, u velikoj većini siromašnih, koji moraju da dele prehrambene proizvode sa domaćim životinjama, a od sada pa nadalje i sa biogorivom.

Čovečanstvo tada nije raspolagalo napretkom kompjuterizacije i komunikacijskim sredstvima koja su danas dostignuta, iako su već bile bačene prve atomske bombe na dve velike ljudske zajednice, što je predstavljalo brutalni teroristički akt protiv civilnog stanovništva bez odbrane, iz čisto političkih razloga.

Danas svet raspolaže desetinama hiljada atomskih bombi pedeset puta moćnijih, nosačima mnogi pita bržim od zvuka i sa apsolutnom preciznošću, čime naša sofisticirana vrsta može samu sebe da uništi. Na kraju II Svetskog rata, koji su narodi vodili protiv fašizma, pojavila se nova sila koja je postala gospodar sveta i nametnula današnji apsolutistički i surovi poredak.

Pre nego što je Buš otputovao u Brazil, vođa imperije je utvrdio da bi kukuruz i druga hrana bili odgovarajuća sirovina za proizvodnju biogoriva. Lula je sa svoje strane izjavio da bi Brazil, na bazi šećerne trske, mogao da isporučuje ono što bude bilo potrebno; video je u toj formuli budućnost za Treći svet, a jedini otvoreni problem za rešavanje bi bio poboljšanje uslova života radnicima sa trskom. Bio je dovoljno svestan, a tako je i izjavio, da bi SAD sa svoje strane trebalo da ukinu carinske barijere i subvencije koje pogađaju izvoz etanola u SAD.

Buš je odgovorio da su tarife i subvencije poljoprivrednicima nedodirljive u zemlji kao što su SAD, glavni proizvođač etanola na bazi kukuruza.

Velike američke multinacionalne kompanije proizvođači tog biogoriva, koje ubrzano ulažu desetine milijardi dolara, tražile su od vođe imperije distribuciju ne manje od 35 milijardi galona (35.000.000.000) ovog goriva na američkom tržištu svake godine. Između zaštitnih tarifa i stvarnih subvencija, godišnja cifra će se popeti na skoro 100 milijardi dolara.

Nazasita u svojoj potražnji, imperija je lansirala u svet devizu da proizvodi biogorivo da bi SAD, najvećeg svetskog potrošača energije, oslobodila bilo kakve spoljnje zavisnosti u oblasti nafte.

Istorija pokazuje da je monokultura trske bila tesno povezana sa ropstvom Afrikanaca, silom iščupanih iz svojih prirodnih zajednica i prebačenih na Kubu, Haiti i druga ostrva Kariba. U Brazilu se sa kulturom trske dogodilo to isto.

Danas se u toj zemlji skoro 80% trske seče ručno. Izvori i studije koje su sačinili brazilski istraživači potvrđuju da jedan sekač trske, teški radnik, treba da proizvede najmanje 12 tona da bi zadovoljio elementarne potrebe. Taj radnik treba da 36.630 puta savije noge, prevali kratku razdaljinu 800 puta noseći 15 kg trske u rukama i da hoda na svom radnom mestu 8.800 metara. Izgubi u proseku 8 litara vode svakog dana. Samo sa spaljivanjem trske se može dostići ta produktivnost po čoveku. Trska koja se ručni ili mehanički seče obično se spaljuje da bi se osoblje zaštitilo od štetnih ujeda ili uboda, a naročito da bi se podigla produktivnost. Iako postoji utvrđena norma za obavljanje posla, od 8 ujutru do 5 po podne, to naporno sečenje ne traje kraće od 12 sati. Temperatura ponekad dostiže u podne 45 0C.

Ja sam lično ne malo puta sekao trsku iz moralne dužnosti, isto kao i mnogi drugi drugovi rukovodioci zemlje. Sećam se avgusta meseca 1969 g. Izabrao sam jedno mesto blizu glavnog grada. Svakog jutra sam dosta rano kretao tamo. Nespaljena trske je bila zelena, rano sazrela, sa visokim poljoprivrednim i industrijskim prinosom. Nisam prestajao da sečem ni minuta tokom 4 puna sata. Neko se brinuo o tome da oštri mačetu. Nisam prestajao da proizvodim najmanje 3,4 tone dnevno. Posle sam se kupao, spokojno ručao i odmarao se na obližnjem mestu. Stekao sam više bonusa za čuvenu žetvu '70 g. Tada sam tek bio napunio 44 godine. Ostatak vremena do doba za spavanje, posvećivao sam revolucionarnim dužnostima. Prestao sam sa tim ličnim naporom kada sam povredio levu nogu. Oštra mačeta je prodrla u zaštitnu čizmu. Nacionalni cilj je bio 10 miliona tona šećera i oko 4 miliona tona melase, kao nusproizvoda.

SSSR nije bio nestao, činilo se da je to nemoguće. Specijalni period, koji nas je doveo do borbe za preživljavanje i do ekonomske nejednakosti sa svojom nerazdvojnim elementima korupcije, nije se još bio pojavio. Imperijalizam je poverovao da je došao čas da dotuče Revoluciju. Isto tako je pošteno priznati da smo u godinama bonace naučili da rasipamo, a nije bio mali ni stepen idealizma i snova koji su pratili naš herojski proces.

Veliki poljoprivredni prinosi SAD su postizani rotiranjem žita (kukuruz, pšenica, ovas, proso) sa mahunarkama (soja, lucerka, pasulj, itd.). One dodaju zemlji azot i organske materije. Prinos kukuruza u SAD je, prema Organizaciji Ujedinjenih Nacija za poljoprivredu i ishranu (FAO), 2005 g. dostigao 9,3 tone po hektaru.

U Brazilu se postižu samo 3 tone ove žitarice na istoj površini zemljišta. Ukupna knjigovodstvena proizvodnja te bratske zemlje je te godine bila 34 miliona i 600 hiljada tona, što je interno potrošeno kao hrana. Ne može da daje kukuruz na svetsko tržište.

Cene ove žitarice, glavne hrane za brojne zemlje regiona, skoro su udvostručene. Šta će se dogoditi kada stotine miliona tona kukuruza bude posvećeno proizvodnji biogoriva? A neću pominjati količine pšenice, ovsa, prosa, ječma, sirka i drugih žitarica koje će industrijalizovane zemlje koristiti kao izvor goriva za svoje motore.

Tome se dodaje da je za Brazil jako teško da sprovede rotaciju kukuruza mahunarkama. Od brazilskih država koje ih tradicionalno proizvode, osam od njih su odgovorne za 90 % proizvodnje: Parana, Minas Žerais, Sao Paolo, Goias, Mato Groso, Rio Grande do Sul, Santa Katarina i Mato Groso do Sul. S druge strane,60 % proizvodnje šećerne trske, kulture koja se ne može rotirati drugim kulturama, ostvaruje se u 4 države: Sao Paolo, Parana, Pernambuko i Alagoas.

Traktorski motori, kosačice i teška mehanizacija za žetvu, trošili bi naftu u rastućim količinama. Povećanje mehanizacije ne bi ni malo pomoglo izbegavanju zagrevanja planete, nešto što su dokazali stručnjaci koji mere godišnju temperaturu od pre više od 150 godina.

Brazil istina proizvodi jednu izvrsnu namirnicu posebno bogatu proteinima, soju: 50 miliona 115 hiljada tona. Troši skoro 23 miliona tona, a izvozi 27 miliona i 300 hiljada. Da li će se možda dobar deo te soje pretvoriti u biogorivo?

Odmah zatim proizvođači goveđeg mesa počinju da se žale da se površine posejane za ispašu pretvaraju u polja trske.

Bivši ministar poljoprivrede Brazila, Roberto Rodriges, važni branilac sadašnje vladine linije i danas kopredsednik Interameričkog saveta za etanol, stvorenog 2006 g., na osnovu dogovora sa Državom Floridom i Interameričkom bankom za razvoj (BID), radi promocije upotrebe biogoriva na američkom kontinentu, izjavio je da program mehanizacije žetve trske ne dovodi do veće zaposlenosti, već bi se naprotiv stvorio višak nekvalifikovanog osoblja.

Zna se da se najsiromašniji radnici, poreklom iz različitih država, bave sečenjem trske zbog neumitne potrebe. Ponekad su to osobe koje više meseci moraju da se razdvoje od svojih porodica. To se dešavalo na Kubi do pobede Revolucije, kada je sečenje i prenošenje trske bilo ručno i jedva da je i postojalo mehanizovano uzgajanje i transport. Kada je nestao surovi sistem nametnut našem društvu, sekači, koji su masovno opismenjeni, za kratko vreme su napustili svoj lutalački život i bilo je neophodno zameniti ih stotinama hiljada dobrovoljnih radnika.

Na to se dodaje i poslednji izveštaj Ujedinjenih nacija o klimatskoj promeni, sa svojom tvrdnjom o onome što će se dogoditi u Južnoj Americi sa vodom od glečera i slivom Amazona u meri u kojoj atmosferska temperatura nastavi da raste.

Ništa ne sprečava da američki i evropski kapital finansira proizvodnju biogoriva. Mogli bi čak i da poklone fondove Brazilu i Latinskoj Americi. SAD, Evropa i ostale industrijalizovane zemlje bi uštedele više od 140 milijardi dolara svake godine, ne brinući za klimatske posledice i glad, koja bi na prvom mestu pogodila zemlje Trećeg sveta. Uvek bi im ostao novac za biogorivo i nabavku malo raspoložive hrane na svetskom tržištu po bilo kakvoj ceni.

Ono što se neposredno nameće je jedna energetska revolucija koja se ne sastoji samo od zamene svih žarećih svetiljki, nego i u masovnoj reciklaži svih kućnih, komercijalnih, industrijskih, transportnih i društvenih uređaja, koji sa zastarelom tehnologijom troše dva i tri puta više energije.

Boli pomisao da se godišnje troši 10 milijardi tona fosilnih goriva, što znači da se svake godine rasipa ono za šta ju prirodi trebalo milion godina da stvori. Nacionalne industrije imaju pred sobom da ostvare ogromne zadatke i da time povećaju zaposlenost. Tako bi se moglo dobiti malo na vremenu.

Drugi rizik različite vrste koji preti svetu je ekonomska recesija u SAD. Poslednjih dana dolar je probio rekord gubljenja vrednosti. Od te papirne monete i američkih akcija sastoji se najveći deo rezervi konvertibilnih deviza svih zemalja.

Sutra,1.maja, je dobar dan da se ova razmišljanja prenesu radnicima i svima siromašnima sveta, zajedno sa protestima protiv nečega neverovatnog i ponižavajućeg što se dogodilo: oslobađanjem monstruma terorizma, baš kada se navršila 46. godišnjica revolucionarne pobede na Plaži Hiron.

Zatvor za dželata!

Sloboda za Petoricu heroja!

Fidel Kastro Rus
30. april 2007 g.
6:34 pm