RAZMIŠLJANJA DRUGA FIDELA
ISTINA U BITCI I KNJIGA MARTINA BLANDINA
Treći i poslednji deo
U meri u kojoj su se odvijale dramatične borbe u Kangambi, primećivali smo da su neprijateljske namere išle mnogo dalje od jedne izolovane akcije. Na prvom mestu, trebalo je spasti kubanske internacionaliste i ljude iz 32. brigade FAPLE.
U pismu poslatom opkoljenima 7. avgusta, koje sam svojeručno potpisao, obećali smo im da ćemo ih po svaku cenu izbaviti.
Brigada za desant i juriš je poslata sa Kube vazdušnim putem. Ako bude bilo neophodno, upotrebila bi se sva raspoloživa sredstva, zbog toga smo ih savetovali da izdrže, kao što su i učinili. Pošto je izvršena misija potiskivanja napadačkih snaga, trebalo je odmah preduzeti mere za razbijanje strateških planova neprijatelja.
Blandino, u svojim istorijskim istraživanjima, rekonstruiše namere neprijatelja uz dokaze i svedočanstva koje je sakupio:
«Nije samo Kangamba pod neprijateljskom vatrom. Istovremeno se artiljerijom i bacačima napadaju Munango, Kalapo, Tempue i Luena, sva naselja koja se nalaze severno od sela Kangambe. Uspevaju da zauzmu samo Kangambe, u ostalim mestima su odbačeni. Strateški cilj agresora je da izoluje pokrajinu Moksiko, spreči dolazak pojačanja, da bi kasnije zauzeo Luenu, grad koji nastoji da proglasi glavnim gradom takozvane 'crne republike' odvojene od Angole, tražeći međunarodno priznanje. Za sada je njegov cilj da zauzme Kangambu i da zarobi, ili ubije kubanske savetnike koji se tamo nalaze. Igra na političke, moralne i psihološki posledice jednog takvog udarca.»
«Divizijski general Leopoldo Sintra Frias:
«Njihov plan je da to zauzmu, zarobe 82 Kubanaca koji su tamo i odvedu ih da bi pokušali da primoraju Kubu da pregovara direktno sa UNITOM bez učešća angolanske vlade.
«General N'Dalu:
«UNITA, pošto zna da tamo ima Kubanaca, postavlja velike snage, mnogo ljudi, da bi videla da li može da ih zarobi i prikaže međunarodnoj štampi, zbog toga mnogo pojačava snage. Mi smo veoma zabrinuti zbog toga, bilo bi to veoma loše za sve, za borbu koju privodimo kraju, da se prikažu kubanski zarobljenici, a na drugom mestu tamo i naši ljudi pate.»
«Pukovnik Vambu (bio je načelnik obaveštajne službe FALE (Oružane snage za oslobođenje Angole iz UNITE; njegovo svedočanstvo ima veliku vrednost) u operaciji u Kangambi :
«Učešće južnoafričke avijacije je, pre svega, predviđeno zbog kubanskog prisustva. Može se smatrati kao prvo sučeljavanje između udruženih južnoafričkih snaga i onih iz UNITE i snaga angolanske države uz podršku koju takođe može dobiti. Kubansko prisustvo je od posebnog strateškog interesa.
U Kangambi, posle približavanja sa zapada i juga, neprijatelj zadaje glavni udarac 12. i 13. poluregularnom brigadom, dvema od njegove tri najvažnije jedinice. Isto tako dejstvuju druga dva nezavisna bataljona i jedna jedinica za specijalne namene. Tri hiljade ljudi. Moćna grupa raspolaže sa 50 do 60 komada artiljerije i bacača, 7 višestrukih protivvazdušnih sistema od 14,5 mm, poznatim četvorocevnim mitraljezima i pokretnim protivvazdušnim raketama.
Pomenuti pukovnik iz FALE dodaje:
«Ako govorimo u klasičnim terminima, imamo na terenu jednu brigadu sa proširenom opremom, pošto to nisu samo 3 bataljona pešadije, to su znatno proširene trupe, jer iako nema južnoafričkih kopnenih trupa kao takvih, po pitanju same pešadije, komponente posmatrača i nišandžija za vatru iz vazduha, kao i logistike, plus vozači, itd., može se govoriti o trupama do jednog bataljona. Može se govoriti o jednoj konvencionalnoj brigadi trupa FALE, plus dva komandna i uslužna bataljona, plus jedan kombinovani bataljon od ljudi za logističku podršku, artiljerije, vazdušnog osmatranja, plus oficiri za vezu sa južnoafričke strane: obaveštajni oficiri, vazduhoplovni oficiri i druge specijalnosti.»
«Potpukovnik N'Gongo (Zamenik načelnika generalštaba Oružanih snaga za oslobođenje Angole iz MPLA):
«Istog tog dana zapadna štampa počinje da obaveštava da je Kangamba opkoljena sa oko 9 hiljada ljudi, zbog čega će, pre ili kasnije, pasti u ruke UNITE.»
Oklopna kolona koja je pošla iz Huamboa, dodajemo mi, pojačala je Luenu sa dovoljno snaga da se suoči sa bilo kakvim napadom iz Južne Afrike u tom pravcu, što je predstavljalo značajan korak napred. Između Luande, glavnog grada Angole, na zapadu, i Luene, glavnog grada Moksika, potrebno je preći 1.100 km puta, razdaljinu sličnu onoj između grada Havane i Santjaga de Kube. Bande UNITE su bile uništile mostove. Karavani za snabdevanje i graditelji privremenih prelaza za snabdevanje stanovništva s mukom su napredovala putem; ključne tačke su trebale da budu zaštićene.
Oklopna kolona iz Menongea je bila snažno pojačana, a sa njom i južni front, sa već pomenutih 9 bataljona tenkova poslatih sa Kube. Bili smo jači, ali je trebalo sačekati još 4 godine i trpeti posledice lutajućih Konstantinovih strategija, koje su koštale mnogo angolanskih života.
Sovjetski savetnik je stigao u Narodnu Republike Angolu krajem 1982 g. kao šef Vojne misije svoje zemlje. Po izvršenju svoje misije vratio se u SSSR 1985 g. i ponovo došao u afričku zemlju 1987 g., sa višim vojnim činom. Bio je strateg apsurdnih ofanziva prema Hambi na krajnjem jugoistoku Angole, gde se nalazilo hipotetičko komandno mesto Savimbija, dok su bande UNITE, uz podršku Južne Afrike, operisale u opštinama blizu Luande, kao što sam već u drugim prilikama ispričao. Poslednja od tih ofanziva sa uvek pogubnim rezultatima, dovela je međutim, do bitke kod Kuito Kuanavalea, koja je označila početak kraja aparthejda, kada su se angolanske jedinice, beskorisno napadane, povukle, a vojska Južne Afrike se sudarila sa tenkovskom brigadom, BM-21 i kubanskim snagama poslatim da brane staru vazduhoplovnu bazu NATOa.
U tom odlučujućem trenutku, Predsednik Angole je dao punu podršku našoj tačci gledišta. Više od 30 hiljada angolanskih vojnika i 40 hiljada kubanskih internacionalističkih boraca, sa svojim oficirima i načelnicima, dobro istrenirani i prekaljeni u borbi, upravo ispalivši poslednje metke u udaljenom utvrđenju, napredovali su jugozapadom Angole prema južnoafričkim linijama na granici sa Namibijom. Veliki broj tenkova, raketna protivvazdušna artiljerija, drugo naoružanje i odgovarajuće osoblje bili su poslati sa Kube.
Sa relativno malim brojem aviona MIG-23 i hrabrošću naših pilota, postali smo gospodari vazduha, ali bilo ih je malo ako se uporede sa brojem borbenih aviona Južne Afrike. SSSR je još uvek postojao. Bila je to zemlja koja se najviše solidarisala sa Kubom. Gorbačov se popeo do najvišeg rukovodstva u partiji i državi. Poslao sam mu ličnu poruku tražeći hitno dodatnih 12 borbenih aviona MIG-23. Odgovorio je pozitivno.
Za nekoliko nedelja smo bili izgradili jednu pistu ispred, na jogozapadu Angole, na više od 200 km od najvažnije linije odbrane u tom pravcu. Naš glavni problem je bio nedostatak pomoćnih rezervoara za gorivo za migove.- Bilo je skoro nemoguće postići da nam neko isporuči još nekoliko. Ipak, u bilo kakvim uslovima, južnoafričke kasarne sa prve linije bile su na našem domašaju a, izuzev udaljenih borbenih aviona, jedva da su imali protivvazdušno naoružanje. Mali broj raspoloživih pomoćnih rezervoara nam je omogućio da napadnemo rasiste čak i u Vindhuku, glavnom gradu Namibije.
Južna Afrika je ipak raspolagala sa 7 komada nuklearnog oružja koje im je isporučila Reganova vlada. Pogodili smo prema određenim elementima za rasuđivanje, da bi mogli da ga imaju; postavili smo eksplozivno punjenje na nasip jedne važne brane u Angoli koju su izgradili portugalski kolonijalisti skoro na ivici granice sa Namibijom, blizu glavnih položaja južnoafričke vojske u toj zemlji. Predviđajući da bi upotrebili to oružje protiv kubanskih i angolanskih trupa, pogodno smo rasporedili eksploziv za suprotstavljanje eventualnom napadu tog tipa. Nije postojalo ništa što bi moglo da nadmaši nesebični heroizam internacionalističkih boraca odlučnih da se obračunaju sa aparthejdom.
Južna Afrika nije izdržala izazov i pregovarala je, pošto je zadobila prve udare u tom smeru, još uvek na angolanskoj teritoriji. Za istim stolom su mesecima sedeli Jenkiji, rasisti, Angolanci, Sovjeti i Kubanci, Tamo je, među onima koji su pregovarali za našu stvar bio i Konstantin. Već sam ga poznavao, nastojao sam da izbegnem da se oseti poniženim zbog našeg neslaganja i naših uspeha. Bez sumnje je imao uticaja u vojnoj komandi slavne sovjetske vojske. Njegove greške su bile najvažniji doprinos odluci koju je usvojila naša zemlja da zabrani rasistima da intervenišu u Angoli i isprave političke greške koje je počinilo rukovodstvo SSSRa 1976 g.
Velikodušni prema protivnicima u strategijskim pitanjima, odlučili smo da mu dodelimo orden «Če Gevara». Primio ga je naizgled sa zadovoljstvom. Njegova najgora greška nije bila ona što je prethodno učinio, već ono kasnije. SSSR je nestao, a Konstantin je davao oportunističke izjave klevećući Kubu, koja se tako velikodušno ponašala prema njemu. Profesionalni vojnik iz Kangambe, pristalica apsurdnih inicijativa koje je predložio i izumitelj sterilnih ofanziva ka dalekoj Hambi, dozvolio je da ga osvoji neprijateljska antikubanska ideologija. Neće biti mnogo onih koji bi ga branili u njegovom patriotskom narodu.
Konstantin je bilo njegovo ratno ime. Njegovo lično ime, bez prezimena, ću pomenuti jednog dana; dobro sam ga pamtio u tom trenutku. Ne želim da ga ponavljam.
Savimbi je ostao veran svom avanturističkom i plaćeničkom duhu, prvo u službi portugalskih kolonijalista, zatim, južnoafričkih rasista, i na kraju direktno jenkijevskih imperijalista. Kada se sam južnoafrički narod obračunao sa osloncem aparthejda i posle razornog udarca koji je dobio u Angoli, Jenkiji su ga stavili pod zaštitu Mobutua, koji je sakupio bogatstvo od 40 milijardi dolara pljačkajući Zair. Evropa sigurno dobro zna tu priču. Savibmi je sakupljao dijamante u centru i na severu Angole za sebe i UNITU. Tako je nastavio svoj brutalni rat protiv Angolanaca. Kubanci više nisu bili tamo pošto su striktno ispunili program progresivnog povlačenja, ovaj put tačno izvršivši misiju.
FAPLA, pretvorena u iskusne i prekaljene oružane snage, stavila je projenkijevsku vojsku Savimbija, podržanog od strane Mobutua, van stroja. UNITI nije preostalo ništa drugo nego da okonča ustanak. Angolanska nacija je sačuvala nezavisnost i integritet.
Potrebno je da mladi internacionalisti i revolucionari, sposobni da osete i deluju, sakupe za istoriju stranice čiji je protagonista bio u stanju da bude kubanski narod.
Revolucionarne oružane snage za našu partiju predstavljaju neosvojivi bedem, vojsku Mambija* koja ovaj put nije bila, niti će ikad biti razoružana.
Fidel Kastro Rus
14.oktobar 2008 g.
*Mambi borci za nezavisnost Kube u ratu protiv Španije.
