POLITIČKI I IZBORNI SISTEM
Dovođenje u pitanje kubanskog političkog i izbornog sistema predstavlja jedan od glavnih stubova neprijateljske kampanje protiv naše zemlje, predvođene Sjedinjenim Američkim Državama. Aktivnosti protiv Kube u oblasti demokratije i ljudskih prava, ne samo da čine glavno oruđe SAD u nastojanju da «ozakone» svoju politiku neprijateljstva i agresije prema Kubi, nego i odgovaraju interesima vodećih industrijalizovanih kapitalističkih zemalja da nametnu zemljama u razvoju jedan model političke organizacije koji bi olakšao dominaciju.
U svojoj kampanji protiv Kube, Vašington nastoji da demonstrira inkompatibilnost političkog sistema koji uspostavlja Ustav zemlje sa međunarodnim normama prihvaćenim u oblasti demokratije i ljudskih prava i da stvori sliku jednog netolerantnog društva koje ne dozvoljava ni najmanju različitost i politički pluralitet. Za tako nešto raspolaže moćnim instrumentima propagande i brojnim sredstvima koja koristi za regrutovanje, organizovanje i finansiranje kontrarevolucionarnih grupica koje predstavlja kao «političku opoziciju», kako unutar, tako i van zemlje.
Manipulisanje pojmom demokratije od strane glavnih zapadnih sila u poslednje vreme je dostiglo veoma opasne dimenzije. Oni koji se razlikuju od demokratskog modela koga one veličaju, od pokazatelja i vrednosti koje promovišu, ne samo da su izloženi ispitivanju i satanizaciji putem propagande i međunarodnih institucija koje kontrolišu takozvanu «odbranu demokratije», nego se osim toga pretvaraju u potencijalne «žrtve» intervencionističke doktrine koju razvijaju imperijalističke sile.
Kuba brani i podržava pravo naroda na slobodno opredeljenje, međunarodno priznato kao neotuđivo pravo na koncenzusu postignutom na Svetskoj konferenciji za ljudska prava održanoj u Beču 1993 g. U samoj Deklaraciji i Programu delovanja iz Beča isto tako je utvrđeno da se «demokratija zasniva na slobodno izraženoj volji naroda da odredi svoj sopstveni politički, ekonomski, socijalni i kulturni režim i na njegovom punom učešću u svim vidovima života» i priznat je značaj «nacionalnih i regionalnih osobenosti, kao i različitih istorijskih, kulturnih i religijskih nasleđa.»
Na osnovu tih postulata, koje oni koji nastoje da nametnu svoje modele kao «jedine» otvoreno ignorišu, zasniva se kubanski politički sistem, model koji su izabrali i koji brane sami Kubanci, originalno autohton i autentičan, baziran na ravnopravnosti i solidarnosti među muškarcima i ženama, na nezavisnosti, suverenitetu i socijalnoj pravdi.
Naša zemlja je već upoznala model koji danas nastoje da joj nametnu, već je proživela žalosno iskustvo «višepartijskog» i «zastupničkog» sistema koji j su joj propisale SAD i koji je kao posledicu doneo ekstremnu zavisnost, korupciju, nepismenost i siromaštvo širokih slojeva stanovništva i rasizam, jednom rečju potpuno negiranje najelementarnijih pojedinačnih i kolektivnih prava, uključujući i pravo na istinski slobodne i demokratske izbore.
Ovaj sistem i stalna američka intervencionistička politika, ne samo da su proizvodili lopovske i korumpirane vladare, nego su i pripremili tiranske i ubilačke diktature, koje je direktno promovisala i podržavala vlada SAD.
Zbog svega toga, kubanska Revolucija nije mogla da prihvati ovaj sistem ako je zaista želela da reši nasleđena zla koja su bila njegov proizvod. Tako se zemlja potpuno predala dizajniranju sopstvenog modela, radi čega se okrenula sopstvenim korenima i pribegla društvenoj, humanističkoj i patriotskoj misli najznamenitijih ljudi kubanske nacije.
Prvo što bi trebalo istaći da bi se objasnio kubanski politički sistem, je da naš model nije uvezen, nikada nije bio kopija sovjetskog modela niti onog koji je postojao u socijalističkim zemljama toga doba, kao što su hteli da prikažu neprijatelji Revolucije. Politički sistem Kube se rađa i odgovara nastanku istorijske evolucije političko-socijalnog procesa kubanske nacije, sa svojim pobedama i porazima, sa napredovanjima i nazadovanjima. Činjenica da se formiranje i razvoj kubanske nacije tokom njenih jedva 130 godina postojanja suočio praktično sa istim spoljašnjim i unutrašnjim faktorima, išlo je u prilog jednoj koherentnoj istoriji, omogućavajući razvoj ideja izgradnje jedne nacije koju su iskovali sami Kubanci.
Postojanje samo jedne partije u kubanskom sistemu je između ostalog određeno istorijskim i savremenim faktorima. Naša otadžbina je istorijski kontinuitet Kubanske revolucionarne partije koju je osnovao Hose Marti da bi ujedinio čitav narod u cilju postizanja apsolutne nezavisnosti Kube. Ti faktori iz kojih je potekla pomenuta partija, osloboditi Kubu i sprečiti njeno pripajanje SAD, su isti oni koji su danas prisutni kada se naš narod suočava sa gvozdenom ekonomskom, trgovinskom i finansijskom blokadom i drugim neprijateljskim akcijama koje imaju za cilj da smene vladu i unište sistem uspostavljen u zemlji suverenom odlukom svih Kubanaca.
Naša partija obavlja svoj rad putem ubeđenja, uverenja i u tesnoj i stalnoj vezi sa masama, a odluke koje donosi su obavezne za izvršenje samo za njene članove. Nije izborna partija i zabranjeno joj je ne samo da imenuje kandidate, nego i da učestvuje u bilo kom drugom trenutku u izbornom procesu. Taj koncept i praksa garantuju da se u sistemu gde postoji samo jedna partija odvija i preovlađuje najširi pluralitet mišljenja.
Karakteristike kubanskog političkog i izbornog sistema:
1. Univerzalni, automatski i besplatni upis svih građana sa pravom glasa, počevši od 16 godina starosti.
2. Imenovanje kandidata direktno od samih birača na javnim skupštinama (u mnogim državama političke partije imenuju kandidate).
3. Nepostojanje diskriminatorske, milionerske, uvredljive, klevetničke i izmanipulisane izborne kampanje.
4. Potpuna čistoća i transparentnost izbora. Glasačke kutije čuvaju deca i mladi pioniri, pečate se u prisustvu naroda, a brojanje glasova se vrši javno, u čemu može da učestvuje domaća i strana štampa, diplomate, turisti i svi koji bi to želeli.
5. Obaveza da svi budu izabrani večinom glasova. Kandidat je izabran samo ako dobije više od 50% važećih glasova. Ako se taj rezultat ne postigne u prvom krugu, oni koji su dobili najviše glasova ići će u drugi krug.
6. Glasanje je slobodno, ravnopravno i tajno. Svi kubanski građani imaju pravo da biraju i da budu birani. Kako ne postoje partijske liste, glasa se direktno za željenog kandidata.
7. Svi predstavnički organi državne vlasti su izborni i obnovljivi.
8. Svi izabrani moraju da podnesu račun o svom delovanju.
9. Svi izabrani mogu biti opozvani u bilo kom trenutku svog mandata.
10. Poslanici i delegati nisu profesionalci, tako da ne dobijaju platu.
11. Visoko učešće naroda na izborima. U svim izbornim procesima koji su održani od 1976 g. učestvovalo je više od 95% birača. Na poslednjim izborima za poslanike 1998 g. glasalo je 98,35% birača, a važećih je bilo 94,98% glasova. Poništeno je 1,66% listića i samo 3,36% nepopunjenih.
12. Poslanici u Narodnoj skupštini (Parlamentu) se biraju sa mandatom od 5 godina.
13. Sastav Parlamenta je reprezentativan iz najrazličitijih sektora kubanskog društva.
14. Bira se jedan poslanik na svakih 20.000 stanovnika, ili na više od 10.000, ako toliko preostaje. Sve opštinske teritorije su zastupljene u Nacionalnoj skupštini i osnovne ćelije sistema, izborne mesne zajednice, aktivno učestvuju u njenom sastavu. Svaka opština ima najmanje 2 poslanika i na osnovu te cifre se proporcionalno bira toliko poslanika koliko ima stanovnika. 50% poslanika moraju biti delegati iz izbornih mesnih zajednica, koji moraju da žive na njenoj teritoriji.
15. Nacionalna skupština bira među svojim poslanicima sastav Državnog saveta i samog predsednika. Predsednik Državnog saveta je Šef države i Šef vlade. To znači da šef kubanske vlade mora da se podvrgne izbornom procesu: prvo mora biti izabran kao poslanik od strane naroda, slobodnim, direktnim i tajnim glasanjem, a posle od strane poslanika, isto tako slobodnim, direktnim i tajnim glasanjem.
16. Pošto je Nacionalna skupština vrhovni organ vlasti države i pošto su njoj podređene zakonodavne, izvršne i sudske funkcije, Šef države i vlade ne može da je raspusti.
17. Zakonska inicijativa je u nadležnosti mnogobrojnih sektora društva. Ne samo poslanika, Vrhovnog suda i Tužilaštva, nego i sindikalnih, studentskih, ženskih, i društvenih organizacija i samih građana, u kom slučaju je potrebno da zakonsku inicijativu podnese najmanje 10.000 građana koji imaju pravo glasa.
18. Zakoni su izloženi većinskom glasanju poslanika. Specifično u kubanskom metodu je da se zakon ne stavlja na diskusiju plenarne sednice dok putem ponovljenih konsultacija sa poslanicima i imajući u vidu predloge koje su dali, ne bude jasno pokazano da postoji većinska saglasnost za diskusiju i usvajanje. Primena tog koncepta dobija još veći značaj kada se radi o učešću stanovništva, zajedno sa poslanicima u analizi i diskusiji o strateškim pitanjima. U tim prilikama Parlament se seli u radne, studentske i seoske centre, sprovodeći u praksi direktnu i participativnu demokratiju.
Ono što je do ovde izneto pokazuje suštinu kubanske demokratije i utemeljenog sistema koji ozakonjuje i podržava ogromna većina Kubanaca.
Ipak, ne pretendujemo da smo postigli savršen nivo demokratskog razvoja. Glavni kvalitet kubanskog političkog sistema je njegova sposobnost za stalno usavršavanje u funkciji pokazanih potreba za ostvarivanje punog, istinskog i sistematskog učešća narida u upravljanju i kontroli društva, suštini svake demokratije.
